Trinaest godina sam u homeopatiji. Ušla sam kroz neka mala vrata, na hiljadu i sto metara nadmorske visine, pored jednog žutog psa strogog pogleda. Imala sam utisak da se ušunjavam u zabranjeni špajz, da prolazim „na kant“, da se guram gde mi nije mesto. Razmišljala sam o tome, kako ću što pre da izađem, a nisam ni osetila da su se vratanca za mnom zatvorila i sama se zaključala.

Pošto sam čula bajkovitu priču o homeopatiji, kojoj i ime zvuči magično, pomislila sam kako je bilo lepo čuti, ali: neka, hvala. Nisu mi se baš uzimale te čarobne kuglice u kojima nema ničega, a ipak nečega ima. Arsenicum album? Ma, hvala. Učila sam kako se truje arsenikom. Koliko god bilo malo to čega nema, arsenik se iz organizma ne izbacuje, pa malo po malo... Nisam imala pojma da sam se već otrovala. Često mi se dešava da radim ono što, upravo u trenutku kad počinjem da ga radim, odlučim da nikada neću raditi. Možda se dešava i obrnutim redosledom (kad odlučim da neću, odmah počnem da hoću), ali je razmak između odluke i početka akcije toliko mali, da je sasvim svejedno.

Jedna od osnovnih postavki homeopatije je ta, da bolest nije poseban entitet. Bolest, kao takva, ne postoji. U skladu sa polaznim stanovištem ove nauke da svaki čovek ima životnu energiju koja ga održava u stanju harmonije i da je zdravlje dinamičan proces prilagođavanja, bolest je znak da je ta energija trenutno narušena. U skladu sa tim, simptomi su signali otpora kojim organizam pokušava da ponovo uspostavi ravnotežu i suprotstavlja se problemima koji su ga zadesili. Opet sa tim u vezi, simptomi nisu određeni bolešću, već ih određuje individualnost osobe.

Znam da se „kraj“ piše kad čovek završi sa pisanjem, i na kraju napiše da je kraj. E pa meni se toliko smučila ova priča, da poslednjem delu dajem naslov „Kraj“. Znala sam da će mi biti teško da je napišem, ali da će mi ovoliko dojaditi – nisam ni pretpostavljala. Sve u vezi sa njom mi se smučilo: i pisanje svojih iskustava; pisanje u prvom licu jednine; to što nikako od nje nisam mogla da napravim nečiju priču, nego je sve vreme samo moja; smučilo mi se i to što je toliko moja, što je zaboga doživljavam toliko svojom, da ne mogu od nje da se odlepim. Mogla bih još da besnim, ali je pitanje: na koga besnim?

A mogu lepo da je završim, spakujem u fiočicu svojih dragocenih sećanja, stavim tačku, objavim je i – zaboravim. Stvarno mi više nije potrebna. Naučila sam tu lekciju, bilo ih je nekoliko vrlo značajnih, ali zaista ne mogu sve da podelim sa drugima.