Doktor nepokolebljivo nije hteo da se bavi mikronima, iako sam pokušavala da ga nagovorim. Hteo je da se bavi mojim vidom. A hteo je malo i da se igra Boga, što me uopšte nije iznenadilo, jer sam mnogo pre epizode sa tumorom primetila da muškarci od nekakvog autoriteta, kad imaju sa mnom bilo kakvog posla a u prilici su da mi se pokažu u svetlu tog autoriteta, obavezno imaju potrebu (vrlo često agresivnu) da me fasciniraju. I, naravno, uplaše, jer sam - kad sam hrabra - prosto nepodnošljiva. Muškarcima. Valjda. Doduše, oni pojma nemaju koliko ja zapravo nisam hrabra, ali svejedno je kad se to ne vidi. A možda i jesam (hrabra), nebitno je to sada, mada je ponekad toliko bitno da odlučuje o detaljima koji bivaju presudni za moje odnose sa okolinom. ’Ajde, prihvatila sam igru, da se doktor oseti nadmoćnim. Toliko se raspričao, da sam se ponovo zapitala: ko je, bre, ovde bolestan, da li je iko bolestan, šta se više dešava, zašto sa mnom ovako razgovaraju, kao sebi ravnoj, kad je meni potrebno da me neko zaštiti i uteši, a ne da sa mnom polemišu i dogovaraju se sa mnom lično šta im valja činiti po mojoj lobanji? Pa, stvarno!

Knjiga o homeopatiji, zbog koje je i napravljena ova internet stranica, završena je juna 2007. godine. Napisala sam je za šest nedelja. Imala sam osećaj da je izletela iz mene. Nešto manje od deset godina taložilo se znanje i iskustva koja sam u njoj opisala. Skoro isto toliko trajala je moja misija usmenog prenošenja tih istih iskustava i saznanja, uporedo sa procesom njihovog nastajanja.

Nebrojeno puta je bilo više nego naporno govoriti ljudima isto, po ko zna koji put. Vukla sam ih za rukave, lupkala po ramenima, drmusala da ih probudim, širila im polusklopljene kapke, šamarala ih, prskala hladnom vodom – sve u svemu, radila sam ono što većini ljudi uopšte ne prija: pokušavala da ih silom pomerim sa mrtve tačke, da ih nateram da se prenu iz dremeža, da zasuku rukave i da mi se pridruže u opravljanju sveta.

Od četvrtka iz prethodnog poglavlja do petka koji ovde počinje prošlo je nekoliko meseci. Više od dva. Manje od pet. Ništa se spektakularno nije dogodilo. Znam, kao što sam i tada znala, da se ništa spektakularno nije ni moglo dogoditi. Bila sam bolesna. Pa? Zar ljudima ne otkrivaju kojekakva blesavila svakog dana? Zar ne čujem svakog bogovetnog dana, da je neko bolestan, da su nekom daleko bilo detetu našli neko ludilo u organizmu? Zar ne poljubim bar jednom nedeljno na ulici po neko drvo sa svežom posmrtnom plakatom, od koje se sledim? Pa? Moja bi deca mogla ostati bez majke? Dobro. I? Ništa se naročito ne bi desilo.