U kafiću smo se popeli na galeriju i zauzeli stočić za dvoje, pored stakla. Vračar je bio živahan kao i obično. Oktobar je sredu okovao olovnom bojom neba i ulica. Gledala sam kroz staklo ulicu. Nisam želela da posmatram prolaznike. Izgledali su nepodnošljivo uobičajeno. Nisam želela da pogledam konobara kada je prišao. Moj život se upravo menja, bez moje želje i uticaja, u moj i život moje porodice ušetala je bolest, ozbiljna pretnja za koju u tim trenucima još nisam znala ni kolika je niti šta znači, ni kakve su mi mogućnosti, niti da li ih imam. Dok sam čekala konobara da donese kafu koja je bila bolno nebitna, bila sam potpuno unezverena unutar sebe. Pretpostavljam da moj izgled nije odavao takvo stanje. Mobilnim telefonom sam pozvala sestru. Znala sam da očekuje moj poziv i da se sigurno ne nada onome što će upravo čuti. Imam problem, da osećam odgovornost u situacijama kada ću kod drugih ljudi izazvati brigu ili ih bilo na koji način uznemiriti. Još ako je to povezano sa mnom lično, kada će ta briga biti zbog mene, osetim se krajnje... nepodobnom, možda čak i krivom. (Mislim da je to izazvano velikim egom.) Tada nisam imala volje da razmišljam o egu, i zato sam se udubila u osećaj krivice, jer će zaboga moja sestra u narednim sekundama čuti nešto što će je veoma uplašiti i uznemiriti. Telefon joj je zazvonio samo jednom. „Slušaj“ – rekla sam – „imam veliki tumor na hipofizi.“ Nisam napravila nikakvu stanku, da joj ne bih dozvolila da odreaguje. Njena reakcija, uzdah samo, isisao bi mi ono malo snage koju sam prikupila za akciju. „Pozovi odmah ... (našeg rođaka) i reci mu neka odmah pozove ... (svog rođaka, a pomenutog poznatog mi neurohiruga), neka mu kaže sve ovo i pita ga da li mogu odmah da idem kod njega na neurohirurgiju, dok sam još u Beogradu. I odmah mi se javi. Ok?“ Da, rekla je da je ok i da će sve da obavi odmah, u šta nisam ni sumnjala. Setila sam se da joj kažem još nešto, i zato sam je odmah ponovo pozvala. Javila se njena ćerka. Znala sam da moja sestra upravo plače i zato ne može da se javi. Znala sam da je u totalnoj panici i šoku. „E, zdravo mala“ – rekla sam sestričini. Ona mi nije odgovorila – umesto meni, obratila se uplakanoj majci izbezumljenim glasom: „Mama... Teta.“ Onda je meni rekla: „Teto, evo sad će mama.“ „Megi“ – rekla sam joj – „ne zovem iz groba.“ Na sestrino mokro, slinavo i promuklo „halo“, rekla sam samo: „Sestro, nije trenutak za plakanje i sekiraciju. Sad je vreme za akciju. Znam da sam uvek ja ta, koja trči po lekarima za nekoga i znam da je ovo potpuno neuobičajeno i da niko nije očekivao, ali meni sada treba pomoć. Plakaćeš kasnije, sad mi treba logistika, i molim te da mi što pre javiš ovo što sam te zamolila. Ok?“ Naravno da je bilo ok. Samo što ništa nije bilo ok! Samo tolicko je falilo, da bi bilo ok. Preko puta mene, ... (draga i bliska osoba) je sedeo i gledao u pod. Znala sam zašto gleda u pod, i rekla sam mu: „Nije momenat za suze. Ok?“ Pretpostavljam da sam bila grozna u tim trenucima - verovatno i u mnogim ranijim, kao i u mnogim posle tog dana.

Možda je moglo da počne i drugačije, i verovatno i jeste (moglo), ali: kad čovek nešto prepričava, neki događaj... mora da počne od nečega. Mnogo mojih priča do sada nije napisano, a sve manje ih je i ispričano, baš iz tog jednog, naizgled beznačajnog razloga: odakle početi? Samo li počnem da razmišljam, da li je početak dobar, gotovo. Odustanem od priče. A šteta! Imam ja mnogo priča koje bi, verovatno, mnogima bile korisne. Zato sam ovu odlučila da započnem, uprkos unutrašnjem svrabu i migoljenju tog pitanja: ma, da li je baš to početak?

3... 4... sad!

Elem, stajala sam ispred tog stola, sterilnog kao što i priliči lekarskoj ordinaciji, prepunog papira koji su na sebi imali ožiljke raznih rukopisa, kartona koji su od bezličnih postajali lični, dobijajući imena napisana rukom medicinske sestre koja radi u toj smeni i koja postaje značajna ljudima sa tim imenima, od nepoznate i beznačajne osobe ona postaje veoma važna, dobija značaj koji joj ni po čemu zapravo ne pripada u njihovim životnim pričama, ali eto, njena je ruka zapisala njegovo ili njeno ime tog dana, tog trenutka na nekom bezličnom medicinskom kartonu, na adresi toj i toj, u gradu tom i tom – jednog trenutka, verovatno nikad ranije ni ne naslućenog...

Iako sam unapred donela odluku da u ovoj knjizi ne iznosim svoje mišljenje o vakcinaciji kao pojavi, čak da je uopšte ne pominjem, da se ne osvrnem ni na koji način na organizovanu imunizaciju i stavove homeopatije u vezi sa njom, ipak to činim.

Skoro da sam završila pisanje knjige, kad se dogodilo nešto zbog čega sam promenila svoju pređašnju odluku. Tekst je već bio završen i trebalo je samo da ga odštampam i pošaljem na korekturu.

Upravo tih dana, mlađi sin mi je saopštio da će narednog dana u školi primiti vakcinu. Pitala sam ga da li mu je u školi rečeno protiv čega je vakcina koju treba da primi njegova generacija. Nije im rečeno. Roditelji nisu obavešteni o tome od strane škole niti zdravstvenog centra u našem gradu. Naravno da sam znala da mogu da pozovem školski dispanzer i pitam kakvu vakcinaciju obavljaju. To sam već radila u nekim prethodnim situacijama. Ovog puta sam bila previše besna, pa nisam pitala. Rekla sam svom sinu da, kada sutradan ode u školu, doktorki koja bude tamo preda moju pisanu poruku. Uveče sam zaboravila da napišem tu poruku i dete je otišlo u školu bez nje. S obzirom na to da sam mu rekla da obavesti doktorku da ne može da primi vakcinu jer nije potpuno zdrav, on je to i učinio. Pošto mu je doktorka rekla da mora da je primi kao i sva druga deca, on me je iz škole pozvao telefonom i preneo mi njene reči. Ponovila sam mu da insistira na tome da ne sme da primi vakcinu, jer je mama rekla da je bolestan. Ona je rekla da će ga pregledati i da će ona odlučiti da li je zdrav ili bolestan. Opet me je pozvao (bila sam već spremna da odem u školu) i tada sam mu rekla da joj doslovce ponovi da je u prethodnih nedelju dana imao bolove u oba uha i da još uvek kašlje. Javio mi se malo kasnije: doktorka je rekla da mi prenese da ga, kada ozdravi, odvedem u bolnicu da primi vakcinu.