Moj prvi homeopatski pregled sadržao je više priče o strahovima nego o bilo kojim fizičkim tegobama. Svaka priča o telesnim problemima došla bi do nekog straha. Iz mnoštva strahova, izdvojilo se nekoliko najjačih.

Posle pregleda usledilo je nekoliko kontrola, što je uobičajen homeopatski postupak. Posle nešto više od šest meseci, na jednoj kontroli, homeopata je iz mog homeopatskog kartona pročitala sve što sam izjavila na prvom pregledu. Bila sam prilično iznenađena onim što je čitala, iako sam se sasvim jasno sećala da sam to rekla. Kada je pročitala, pitala me je koliko od tada pomenutih tegoba još uvek osećam. Tražila je da izrazim u procentima. Procenila sam da je ostalo oko 40 procenata. Sada, nekoliko godina kasnije, rekla bih 15-20. I eto, sad funkcionišem sa oko 80 procenata strahova manje nego pre nekih šest ili sedam godina. A do tada, ja sam normalno živela. Nisam ni znala koliki teret nosim. Nisam imala pojma da uopšte ne moram da ga nosim. Šta čovek više da poželi? To je olakšanje o kome nisam mogla ni da sanjam. Ti strahovi, opet, bili su manifestacija nečeg još dubljeg i potencijalno opasnijeg. Ko zna čega sam se sve oslobodila pod uticajem homeopatije?

To je ono što me, možda, najviše fascinira kod homeopatije: tako je blaga, deluje neprimetno, vi najčešće odmah primetite neke promene – nagli porast energije na primer, ali ništa što bi vam ukazalo da se dešava nešto toliko važno, što će vas iz korena promeniti. Kada biste tako to osećali, verovatno biste obraćali pažnju na svaki detalj. I opet bi vam mnogo detalja promaklo.

Nedavno sam u kući imala Situaciju. Svakodnevno imam razne situacije (kao i svako, uostalom), a veoma često - Situacije. Naime, jednom mom detetu je nešto „falilo“ u zdravstvenom smislu. Mojoj deci često nešto „fali“ u tom smislu ili, može biti, da je to samo moj način opažanja određenih pojava, ili: imam četvoro dece (a ja sama!) pa mi svako njihovo „Mama...“ zvuči učetvorostručeno, ili... Nemam pojma šta bi još moglo biti, a postalo mi je i nebitno, jer svakako sve to „šta“ moram ja da rešim ili makar dovedem u fazu podobnu za rešavanje.

Nešto sam baš razmišljala ovih dana: kako mi se to omaklo, gde sam proklizala, koji putokaz je bio naopako okrenut, kad sam ja od književnice, što sam uvek valjda i želela da budem u profesionalnom smislu, postala baba vračara koja sprema tonike od travčica pobrljavčica i 38-42% alokohola i/ili istih travčica i maslinovog ulja – strogo devičanskog (izem im izraz), četrdeset dana ostavljenih na sunčanom mestu? Znak pitanja je počeo da se ispisuje još četiri reda iznad – ovo moram da objasnim, jer znam da sam sklona dugim digresijama. Kako i ne bih? Ovo pitanje nema nameru niti cilj da navede čitaoca na zaključak kako nema drugačijeg načina. Nikako. Uvek ima izbora. Ja sam svoj napravila. Sad... doduše, ne mogu se baš setiti kada je to bilo i da li je trebalo da izgleda baš ovako, ali nema ni veze – preuzimam odgovornost (ovo mi „zvuči“ kao objave onih strašnih terorističkih organizacija).

Nekada je bilo lakše.

Nekada je bilo bolje.

Nekada je bilo lepše.

To “nekada” ili “pre” – nekad je bilo “sada”. Današnje “sada” jednom će biti “nekada”. Da li će i tada ovo “sada-nekada” biti: lakše, bolje i lepše? Verovatno – da. Mnogo je razloga za ovu pretpostavku, ali se jedan nameće kao važniji od ostalih: odnos prema stvarnosti ovakvoj kakva jeste, negde već oblikuje sliku o njoj u vremenu koje dolazi, iako vi o tome sada uopšte ne razmišljate.

Dok se ujutro umivate, perete zube ili tuširate, o čemu razmišljate za tih nekoliko minuta intimnosti, u zaključanom kupatilu, sami sa sobom i svojim telom? Da li zagledate svoju kožu, nokte, zube? Procenjujete li svoje telo i mislite li o skladu koji ste do tog (upravo ovog) jutra postigli sa sobom i svojom jedinstvenom prirodom? Ili: sve radite mehanički, kao samo još jedan u nizu poslova koje ponavljate iz dana u dan?