|
Autor Gordana Jujić Vasić
|
|
četvrtak, 07 januar 2010 22:10 |
|
Iako sam unapred donela odluku da u ovoj knjizi ne iznosim svoje mišljenje o vakcinaciji kao pojavi, čak da je uopšte ne pominjem, da se ne osvrnem ni na koji način na organizovanu imunizaciju i stavove homeopatije u vezi sa njom, ipak to činim.
Skoro da sam završila pisanje knjige, kad se dogodilo nešto zbog čega sam promenila svoju pređašnju odluku. Tekst je već bio završen i trebalo je samo da ga odštampam i pošaljem na korekturu.
Upravo tih dana, mlađi sin mi je saopštio da će narednog dana u školi primiti vakcinu. Pitala sam ga da li mu je u školi rečeno protiv čega je vakcina koju treba da primi njegova generacija. Nije im rečeno. Roditelji nisu obavešteni o tome od strane škole niti zdravstvenog centra u našem gradu. Naravno da sam znala da mogu da pozovem školski dispanzer i pitam kakvu vakcinaciju obavljaju. To sam već radila u nekim prethodnim situacijama. Ovog puta sam bila previše besna, pa nisam pitala. Rekla sam svom sinu da, kada sutradan ode u školu, doktorki koja bude tamo preda moju pisanu poruku. Uveče sam zaboravila da napišem tu poruku i dete je otišlo u školu bez nje. S obzirom na to da sam mu rekla da obavesti doktorku da ne može da primi vakcinu jer nije potpuno zdrav, on je to i učinio. Pošto mu je doktorka rekla da mora da je primi kao i sva druga deca, on me je iz škole pozvao telefonom i preneo mi njene reči. Ponovila sam mu da insistira na tome da ne sme da primi vakcinu, jer je mama rekla da je bolestan. Ona je rekla da će ga pregledati i da će ona odlučiti da li je zdrav ili bolestan. Opet me je pozvao (bila sam već spremna da odem u školu) i tada sam mu rekla da joj doslovce ponovi da je u prethodnih nedelju dana imao bolove u oba uha i da još uvek kašlje. Javio mi se malo kasnije: doktorka je rekla da mi prenese da ga, kada ozdravi, odvedem u bolnicu da primi vakcinu.
|
|
|
Autor Gordana Jujić Vasić
|
|
sreda, 02 decembar 2009 22:30 |
|
Kad smo ujutro poustajali, bilo je sunčano i lepo. Polako smo pakovali stvari, kad neko pokuca na vrata hotelske sobe. Otvorih i zaprepastih se: homeopata. Eto, baš smo im se dopali juče, pa su odlučili da jutros malo porane, provozaju se sa decom do hotela i da zajedno doručkujemo pred naš odlazak. Gurnem u neko ćoše svog uma sve one sumnje začinjene paranojom, koje sam mu prethodnog dana uputila, nabacim svoj najiskreniji i najsrdačniji osmeh i kažem (zaista tako i misleći): „Baš lepo što ste se toga setili i što ste došli da nas ispratite, divno je što ćemo zajedno doručkovati i još malo porazgovarati.“
Kao prava domaćica, čak sam ih pozvala da uđu u sobu, kako nas ne bi čekali napolju. Dok smo dovršavali pakovanje, naš gost je iznenada upitao: „Ko ovo pije?“ Na komodi su stajale dve flašice sa lekovima mog sina: antibiotik i neki bronhodilatator. Moj sin je tada imao nepune tri godine, a od svog drugog meseca je imao česte napade opstruktivnog bronhitisa. Sasvim opušteno, takoreći ne sluteći ništa, to sam ispričala homeopati.
|
|
Autor Gordana Jujić Vasić
|
|
sreda, 02 decembar 2009 22:23 |
|
Imala sam i sreću i čast da upoznam jednog od najvećih savremenih homeopata, Pitera Čepela. Imala sam sreću da sa mnom obavi jedan kontrolni pregled. Rekao mi je svoje zaključke u vezi sa mojim tegobama.
Za vreme svog boravka u Beogradu, on je održao nekoliko predavanja o homeopatiji i nekim novim saznanjima i lekovima. Prisustvovala sam jednom od njih.
Govorio je ne samo o homeopatiji, već o stanju zdravlja ljudi širom sveta, o homeopatiji kao filozofiji života, o korelacijama između homeopatije i klasične medicine, homeopatije i drugih tzv. alternativnih metoda lečenja. Bilo je to jedno divno predavanje o životu i čoveku.
|
|
Autor Gordana Jujić Vasić
|
|
sreda, 02 decembar 2009 22:19 |
|
Homeopatija nije samo davanje nekakvih čarobnih kuglica, kako bi nekima moglo da izgleda. Kada se čovek leči homeopatijom, on se menja na svim poljima. Te promene su lagane i traju, to je proces, i posle nekog vremena, a u zavisnosti od težine nasleđenog i starosti osobe, neminovno ćete primetiti te promene. Vaše dete ili vi, a najverovatnije zajedno, tako ćete se suptilno promeniti na bolje, da ponekad nećete moći da verujete da ste nekada bili drugačiji. Homeopatija menja emocije, odnosi breme zabluda, čovek oseća priliv energije i dobrog raspoloženja, počinje drugim očima da posmatra život i svet oko sebe. To je put učenja, koji nije lak niti kratak. Zahteva vreme i strpljenje. Ali, nije li vam upravo toga ponestalo u poslednje vreme?
|
|
Autor Gordana Jujić Vasić
|
|
sreda, 02 decembar 2009 20:42 |
|
Duboko sam ubeđena da ništa nije slučajno. U to sam verovala kad sam bila devojčica; nadala se dok sam prelazila iz detinjstva u mladost i tokom čitavog perioda svoje rane mladosti; ubeđivala sam sebe u to kada sam se susretala sa prvim ozbiljnim problemima samostalnog života; proveravala tu ideju u nizu životnih situacija; uverila se više puta i postavila tvrdnju na pijedestal neospornog; počela da sumnjam kod nekoliko dramatičnih posrtanja, da bih se sada, u svojim srednjim godinama, kada vratim sve kadrove, ponovo iznenadila pred ogromnom snagom zakonitosti haosa, koji nikada neću sasvim razumeti i koji nikada neću prestati da istražujem. Takođe sam uverena da svaki čovek, baš kao i svako drugo biće na svetu, to oseća, ali je čoveku teško da prihvati i prizna. Ograničen je mnogim stečenim predrasudama. Prema mom mišljenju, najviše je ograničen verovanjem u logiku. Svet oko nas je suviše složen da bi pulsirao u ritmu logike kakvom smo je mi osmislili.
|
|
|
|
|
|
