Iako sam unapred donela odluku da u ovoj knjizi ne iznosim svoje mišljenje o vakcinaciji kao pojavi, čak da je uopšte ne pominjem, da se ne osvrnem ni na koji način na organizovanu imunizaciju i stavove homeopatije u vezi sa njom, ipak to činim.

Skoro da sam završila pisanje knjige, kad se dogodilo nešto zbog čega sam promenila svoju pređašnju odluku. Tekst je već bio završen i trebalo je samo da ga odštampam i pošaljem na korekturu.

Upravo tih dana, mlađi sin mi je saopštio da će narednog dana u školi primiti vakcinu. Pitala sam ga da li mu je u školi rečeno protiv čega je vakcina koju treba da primi njegova generacija. Nije im rečeno. Roditelji nisu obavešteni o tome od strane škole niti zdravstvenog centra u našem gradu. Naravno da sam znala da mogu da pozovem školski dispanzer i pitam kakvu vakcinaciju obavljaju. To sam već radila u nekim prethodnim situacijama. Ovog puta sam bila previše besna, pa nisam pitala. Rekla sam svom sinu da, kada sutradan ode u školu, doktorki koja bude tamo preda moju pisanu poruku. Uveče sam zaboravila da napišem tu poruku i dete je otišlo u školu bez nje. S obzirom na to da sam mu rekla da obavesti doktorku da ne može da primi vakcinu jer nije potpuno zdrav, on je to i učinio. Pošto mu je doktorka rekla da mora da je primi kao i sva druga deca, on me je iz škole pozvao telefonom i preneo mi njene reči. Ponovila sam mu da insistira na tome da ne sme da primi vakcinu, jer je mama rekla da je bolestan. Ona je rekla da će ga pregledati i da će ona odlučiti da li je zdrav ili bolestan. Opet me je pozvao (bila sam već spremna da odem u školu) i tada sam mu rekla da joj doslovce ponovi da je u prethodnih nedelju dana imao bolove u oba uha i da još uvek kašlje. Javio mi se malo kasnije: doktorka je rekla da mi prenese da ga, kada ozdravi, odvedem u bolnicu da primi vakcinu.

Dok se nisam upoznala sa homeopatijom, nisam uopšte razmišljala o vakcinama. One su normalna pojava, u našoj zemlji su zakonom obavezne, one štite našu decu od dečjih bolesti od kojih ne treba da se razboljevaju i – tu je sve jasno. E, tako „jasno“ bi mi i ostalo, da nisam pročitala neke malo drugačije stavove koji su me isprva potpuno zbunili i nisam baš odmah mogla ni da ih razumem, a kamoli prihvatim. Ali, kako to obično biva, kada je ta problematika u jednom trenutku postala moja, a to je bio onaj trenutak kada je homeopata povezala hronični kašalj mog deteta sa primljenom vakcinom, onda mi se brzo razbistrilo i mogla sam da shvatim sve što mi je dotad izgledalo nemoguće.

Pokušaću da vam što konciznije prenesem saznanja do kojih sam došla iz literature, kao i svoja lična - laička, ljudska i roditeljska - razmišljanja.

U početku, ja sam sebi homeopatiju predstavila kao neku vrstu vakcine. Tako mi je u prvom trenutku bilo najlakše da je shvatim. Najlakše je obično pogrešno, mada u ovom slučaju ima logike. Logika nije garancija. Ali, ipak...

Razmišljala sam ovako: kada uzimam homeopatski lek, to je isto kao kada primam vakcinu, jer – vakcinacijom moj organizam dobija supstancu koja je identična bolesti, tj. ona jeste bolest, ali u maloj količini. Moj organizam se brani od bolesti proizvodeći antitela, zapamti šta je radio kad je bio napadnut i ja sam doživotno zaštićena od te bolesti. Homeopatija radi isto: uzimanjem leka koji je identičan bolesti (similimum), ja zapravo vakcinišem svoj organizam. Jedina je razlika u tome što kod vakcinacije ne čekam bolest, već „tamo neko“ zna kada treba da me vakciniše, a kod homeopatskog lečenja to isto sprovodim kada je organizam već napadnut. U ovu zamku, shvatila sam kasnije, upada većina ljudi kada se sretne sa homeopatijom.

Razlika je, zapravo, ogromna: vakcinom se direktno u krv ubrizgava određena količina materijalne supstance koja je za organizam strano telo, svim ljudima podjednako, bez obzira na njihovu jedinstvenost. Homeopatija daje zanemarljivu količinu supstance koja je nosilac velike energije i princip sličnosti simptoma koje ta supstanca u svom prirodnom obliku izaziva kod zdrave osobe, sa simptomima koje ima bolesna osoba. Homeopatski lek je sasvim „ličan“.

To je bila jedna zabluda.

 Druga zabluda je da se vakcinacijom „dobija“ doživotni imunitet na određene bolesti. Pa, izgleda da to nije tačno. Ima mnogo slučajeva, verujem da ste i vi čuli za po neki takav, kada je čovek oboleo od neke od zaraznih dečjih bolesti u svom odraslom dobu, iako je kao dete vakcinisan protiv te bolesti. Svima nam je poznato da odrasli neuporedivo teže podnose dečje bolesti od dece i da u takvim slučajevima komplikacije mogu biti opasne. Zato i imaju naziv „dečje bolesti“ – jer je prirodno i normalno da od njih obolevaju deca. Samo preležane dečje bolesti stvaraju doživotni imunitet, a uz homeopatske lekove, koje možemo davati svojoj deci za vreme bolovanja od njih, deca će ih podneti veoma lako i bez opasnosti od mogućih komplikacija.

 Vakcine su potpuno bezbedne, dete vam može a ne mora, kao reakciju na primljenu vakcinu imati malo bola u ruci i dobiti neku malo povišenu temperaturu i – to je sve. To je ono što nam kažu, to su rekli i mojoj majci kada sam ja vakcinisana. A šta nam ne kažu? Postoje dokazi da vakcinacija kroz neki duži period slabi imunološki sistem, te se zato lome koplja i u medicinskim krugovima oko toga da li je upravo ona jedan od bitnih razloga za pojavu sve većeg broja autoimunih bolesti, a iz godine u godinu i sve većeg broja obolelih od istih. Autoimune bolesti karakteriše pojava da organizam počne da proizvodi antitela protiv svojih zdravih i normalnih ćelija i na taj način oštećuje zdrava tkiva nekih sopstvenih delova. Organizam se samouništava. Oštećenja koja nastaju imunizacijom povezuju se i sa nekim oblicima poremećenih funkcija centralnog nervnog sistema, pa smo svedoci sve većeg nasilja, antisocijalnog i rušilačkog ponašanja, koje je poslednjih godina u celom svetu alarmantno poraslo. Ako je ovu pretpostavku teško dokazati, ne znači da je treba ignorisati.

(Holandski homeopata Tinus Smits se specijalizovao za lečenje autizma kod dece i ima mnogo pacijenata izlečenih davanjem antidota vakcina.)

 Sredstva javnog informisanja propagiraju vakcinaciju kao veoma dobar izbor (uostalom, Zakon propisuje obavezu), pri čemu do nas kao korisnika dolaze mali i sumnji podložni delovi priče. O negativnim posledicama vakcinacije niko ništa ne objavljuje. Uz to, poslednjih godina smo iz istih izvora podvrgnuti permanentnom zastrašivanju od raznih novih bolesti, uz podsećanje o opasnostima koje prete od već poznatih. Niko nam ne otkriva da su se od početka masovnih i organizovanih vakcinacija pojavile mnoge teške hronične bolesti. Organizovana vakcinacija verovatno nije jedini, ali je sigurno jedan od značajnih uzroka pojavljivanja tih bolesti, a mi dobijamo jednu manje nego polovičnu i prilično izokrenutu priču, dodatno opterećenu strahom kao normalnom ljudskom emotivnom reakcijom na obaveštenja o opasnostima koja vrebaju našu decu, kao i osećajem odgovornosti za druge ljude ukoliko bi se neke zarazne bolesti proširile. Za poslednjih nekoliko godina, samo među ljudima koje lično poznajem, sve više ih se odlučuje za vakcinu protiv gripa. Koje su nove vakcine koje možemo očekivati i da li ćemo se za deceniju ili dve vakcinisati protiv svih poznatih izazivača bilo kakvih tegoba u našim telima? Ako se ova priča tako bude odvijala, šta će na kraju raditi naš organizam i hoće li moći sam da se izbori protiv ičega? A mi, koji danas živimo – potomci smo najjačih jedinki kroz istoriju čovečanstva, onih koji su u prirodnim selekcijama pobedili.

 Ima još mnogo zabluda u vezi sa ovom temom i mi nismo krivi što smo njihove žrtve. To nije dovoljno opravdanje za generacije koje tek treba da dođu i o čijoj budućnosti mi sada odlučujemo, i ne znajući da to radimo. Za njih, našu decu i zdravlje naših potomaka, vredi potruditi se i malo se više informisati. Svako od nas može da pribavi informacije o obaveznim vakcinama kao i onima koje Zakon ne propisuje kao obavezne, ali su iz nekog razloga preporučene. Mi ne možemo protiv uređenja koje nam nameće država i društvo u kome živimo. Ali, možemo da znamo da u nekim zemljama vakcine nisu obavezne, da tamo roditelje institucije zdravlja obaveštavaju o mogućnosti da vakcinišu svoju decu pružajući im pri tom sve informacije o razlozima „za“ i „protiv“, i ostavljaju im da sami odluče da li će dete vakcinisati ili ne. Setite se početka ovog poglavlja i načina na koji se u školi mog sina sprovodi vakcinacija.

 Najiskrenije se nadam da će u nekom narednom periodu, a dok ne bude kasno za veliki broj ljudi, velike mašinerije posustati pred prirodom.

Tako ću i završiti ovo putovanje stazama homeopatije, jer je ona deo prirode, baš kao i mi; jer svi treperimo u ritmu te iste prirode - jedne i jedinstvene - i njen smo neodvojivi deo.