Knjiga o homeopatiji, zbog koje je i napravljena ova internet stranica, završena je juna 2007. godine. Napisala sam je za šest nedelja. Imala sam osećaj da je izletela iz mene. Nešto manje od deset godina taložilo se znanje i iskustva koja sam u njoj opisala. Skoro isto toliko trajala je moja misija usmenog prenošenja tih istih iskustava i saznanja, uporedo sa procesom njihovog nastajanja.

Nebrojeno puta je bilo više nego naporno govoriti ljudima isto, po ko zna koji put. Vukla sam ih za rukave, lupkala po ramenima, drmusala da ih probudim, širila im polusklopljene kapke, šamarala ih, prskala hladnom vodom – sve u svemu, radila sam ono što većini ljudi uopšte ne prija: pokušavala da ih silom pomerim sa mrtve tačke, da ih nateram da se prenu iz dremeža, da zasuku rukave i da mi se pridruže u opravljanju sveta. Za mene ne postoje važni i nevažni poslovi – popravljam sve na šta naiđem; ne postoje mali i veliki ljudi – svi su podjednako veliki i svako je najveći, kao i ja; nema dobrih i zlih – svi u sebi nosimo sve, a oni koji trenutno ne šire oko sebe dobre vibracije... paa, oni su privremeno malo zalutali, i to zato što mnogo pate, i njima sam prilazila posebno otvoreno, da bih im pokazala kako smo svi mi, zapravo, prijatelji. To je samo deo asortimana mojih ludosti, koje sam dosledno i svesrdno upražnjavala – ukratko, bavila sam se ćoravim poslom. Trebalo je da mnogo puta budem povređena, da bih prihvatila da ljudi to zaista rade: povređuju druge ljude, kao i da bih prihvatila da u tome uvek postoji namera, pa i onda kada je čovek nije svestan. Bilo je potrebno da me ljudi mnogo puta ismeju, i to oni kojima sam pružila svoje znanje, vreme, energiju, delila sa njima odgovornost, često im i rešavala problem, da bih shvatila da to što radim uopšte ne valja i da sam sama odgovorna za sve neprijatnosti koje mi se dešavaju; da sa zahvalnošću prihvatim povređivanje kome sam bila izložena i shvatim da se sve odvija prema obrascu čiju pravilnost nisam mogla da ne primetim. Sve su to bile opomene nekom delu mog bića, koje se nije ponašalo u skladu sa zakonitostima Prirode, Sile ili Božije promisli. No, u nekom momentu sam prihvatila, a onda sam, malo po malo, i razumela. Počela sam da se ujedam za jezik i štipam sebe kada bih osetila impuls da se ponovo ponašam kao misionarka. Neko vreme sam tako sa mukom apstinirala od deljenja svih saznanja odjednom, dok taj mehanizam nije počeo sam da radi. Uzdržanost je krčila svoj put kroz moje hiperaktivno zanošenje idejom kako ću ja (bar po pitanju poimanja zdravlja, a nadasve preuzimanja odgovornosti i razvijanja kreativnosti na polju istog) promeniti svet.

Pronašla sam novi obrazac, kojim sam ovladala i usavršila ga: pružiti čoveku korisne informacije, koliko da zna gde može detaljnije da se informiše i dati do znanja da moje znanje o tome nije samo teoretsko (malo li je?).

Ipak, ostalo je u meni znanje koje je tražilo da bude podeljeno, ili je možda tražilo da izađe napolje, da bude predato drugima, kako bi se oslobodilo mesto za novo znanje. Ko će ga znati. A već sam znala da mi je dato da se pismeno izrazim i da mi je to mnogo lakše nego usmeno.

Najveći problem u pisanju ove knjige bilo je pisanje o sebi i svom životu. Ja ni dnevnike nisam umela da pišem - sve sam pretvarala u nekakve priče, da posle nekog vremena ni sama nisam bila sigurna da li mi se nešto zaista dogodilo ili sam ga izmaštala. Teško mi pada pisanje u prvom licu jednine. I pisma bih najradije pisala kao da se radi o nekome tamo. Ali, knjiga je „ispala“ nekako valjana, u njoj sam rekla ono što sam htela u tom momentu, profesionalci su je dobro ocenili, što će reći: dobro sam uradila posao.

E sad, sve ovo sam napisala kao uvodnu reč u kratko poglavlje o pisanju na ovoj stranici. S obzirom da sve ovde nastaje pred očima vas, čitalaca, koje ja vidim samo kao broj trenutnih posetilaca, uskraćena nam je komunikacija i mogućnost razmene, bar za sada. Za sada postoji samo mogućnost komentarisanja tekstova i mogućnost da mi uputite elektronsko pismo. Za to je potrebno da se registrujete i da uradite nekih par koraka, koji su meni lično već dosadili. Svi na netu traže da se negde nešto upišete, prijavljujete, ostavljate svoje podatke, previše podataka čini mi se. Možda nam negde već upisuju i neopravdane izostanke. Zato razumem kada ljudi to ne žele, i verujem da ima mnogo vas koji biste nešto i prokomentarisali, ali odustanete upravo iz tog razloga. S druge strane, uputiti nekome pismo, makar i elektronsko, oblik je stvaranja privatnosti i čovek obično misli da to uvek radi neko drugi, neko ko ima potrebu za konkretnim pitanjem i tome slični razlozi i razmišljanja... Bar ja tako mislim. Sve je to jasno i potpuno normalno, rekla bih.

Ja sam samo osetila potrebu, a onda i odlučila da malo prevaziđem svoju uzdržanost i naviku da budem na „nivou uloge i zadatka“, i da objasnim svoje pisanje, posebno zbog jednog broja čitalaca koji redovno posećuju ovaj deo sveta na netu. Možda neko očekuje nastavak priče u nastavcima, a ja nikako da objavim sledeći nastavak. Ta priča nije unapred napisana. Odlučila sam da je pišem pošto je stranica već bila napravljena, i pišem je, deo po deo, i zato sam i objasnila u uvodu koliko mi teško pada pisanje o ličnom iskustvu, posebno što se tako nekako sve dešavalo, malo više atipično, neuobičajeno i neobično i za mene, pa sam i zbog toga donela odluku tada dok se dešavalo, da ne pričam mnogo, da ne bih bila izložena suvišnim pitanjima i posebno komentarima, a ljudi su kao što svi dobro znate, svakakvi i zato sam se malo i toga dotakla u uvodnom delu ovog teksta. Sada, kad sam odlučila da sa vama podelim to svoje iskustvo, verujući da ono (kao i svako iskustvo) može nekome da znači više nego što ja mogu da znam, a dato mi je bilo i da ga proživim, pa mi je dato da umem o tome da napišem, pa mi je dato svašta nešto zbog čega svega (datog) osećam da nemam pravo da ga uskratim drugima i da imam obavezu da, kako god mi bilo naporno i ponekad mi se činilo i neprikladnim, ipak pružim jednom broju ljudi mogućnost da me donekle upozna i, razumevajući mene i moju situaciju, možda razume sebe ili nekog kome je to potrebno.

Jednostavno sam osetila obavezu da vam se obratim i napravim pauzu dok čekamo: ja da napišem, a vi da pročitate nešto novo.

U zdravlje!