Moj prvi homeopatski pregled sadržao je više priče o strahovima nego o bilo kojim fizičkim tegobama. Svaka priča o telesnim problemima došla bi do nekog straha. Iz mnoštva strahova, izdvojilo se nekoliko najjačih.

Posle pregleda usledilo je nekoliko kontrola, što je uobičajen homeopatski postupak. Posle nešto više od šest meseci, na jednoj kontroli, homeopata je iz mog homeopatskog kartona pročitala sve što sam izjavila na prvom pregledu. Bila sam prilično iznenađena onim što je čitala, iako sam se sasvim jasno sećala da sam to rekla. Kada je pročitala, pitala me je koliko od tada pomenutih tegoba još uvek osećam. Tražila je da izrazim u procentima. Procenila sam da je ostalo oko 40 procenata. Sada, nekoliko godina kasnije, rekla bih 15-20. I eto, sad funkcionišem sa oko 80 procenata strahova manje nego pre nekih šest ili sedam godina. A do tada, ja sam normalno živela. Nisam ni znala koliki teret nosim. Nisam imala pojma da uopšte ne moram da ga nosim. Šta čovek više da poželi? To je olakšanje o kome nisam mogla ni da sanjam. Ti strahovi, opet, bili su manifestacija nečeg još dubljeg i potencijalno opasnijeg. Ko zna čega sam se sve oslobodila pod uticajem homeopatije?

To je ono što me, možda, najviše fascinira kod homeopatije: tako je blaga, deluje neprimetno, vi najčešće odmah primetite neke promene – nagli porast energije na primer, ali ništa što bi vam ukazalo da se dešava nešto toliko važno, što će vas iz korena promeniti. Kada biste tako to osećali, verovatno biste obraćali pažnju na svaki detalj. I opet bi vam mnogo detalja promaklo.

A onda, posle nekog vremena, kad pokušate da se setite sebe od pre... sve je u redu, sve ste to vi, znate šta ste radili i gde ste bili i kako je sve to išlo, ali: sve je drugačije. Ljudi oko vas su se promenili. Pa onda počnete da se preispitujete, da li je to samo vaš doživljaj. Nekad jeste, ali vrlo često je jasno da se promenilo njihovo ponašanje; to se najčešće odnosi na najbliže okruženje. Vi ste se lečili, a svi su se promenili. To je objašnjivo, pomoću interakcija u komunikaciji. Ali, nije ni samo interakcija.

Kako god da objašnjavate, nešto fali. Ja homeopatiju zbog toga doživljavam i osećam kao čaroliju. Posle više od deset godina, i dalje me očarava. Ove godine sam ponovo bila na tretmanu. Od poslednjeg lečenja prošlo je već podosta godina. I opet isto: pre pet meseci sam bila na pregledu (sa svojom homeopatom sam već odavno prijateljica - toliko nas je moje lečenje zbližilo); u naredna četiri meseca nisam joj se čak ni javila na kontrolu, iako smo se mnogo puta čule zbog moje dece, moje knjige, drugih pacijenata (htela sam, pa mi se nije dalo da požurim, a i bilo je sve u redu); nisam imala pojma koju remediju sam dobila, jer ona meni već godinama unazad neće da kaže šta daje ni mojoj deci, a posebno meni (kaže mi obično na prvoj kontroli); posle ta četiri meseca, ona mi je čitala šta sam govorila na pregledu i ja ponovo nisam mogla da verujem, jer je moje sadašnje stanje nešto sasvim drugo, nešto mnogo bolje, opet sam bliža sebi nego ikada do sada. Fizičke tegobe koje sam pominjala uopšte više nemam, a nisam primetila kada su nestale niti sam ih se u međuvremenu setila. Problemi koji su me bukvalno davili, a u vezi su sa poslom kojim se bavim, rešeni su u ne znam ni sama kom roku, ali svakako vrlo brzo jer sam ih se sa iznenađenjem setila. Emotivne tegobe, za koje se jasno sećam kako su me mučile i koje sam joj detaljno objasnila, a ona ih meni nedavno isto tako pročitala - ni traga ni glasa od njih. Sve to sam ja rešila, a ne mogu da verujem. Prvo, ne mogu da verujem da sam se toliko mučila: psihički, fizički i emotivno i nisam imala ideju kako da prestanem. Drugo: ne mogu da verujem da, kad već nisam imala tu ideju, kako sam onda sve tako brzo i lagano sredila da sam se posle samo četiri meseca svega sećala kao kroz maglu i prosto se preslišavajući, da li sam sve to zaista bila ja. A šta sam uradila? Uzela homeopatski lek u obliku kuglice manje od zrna bibera. Ma, ko još u to može da poveruje? ☺

Nikada neću prestati da budem očarana i začarana homeopatijom.