Možda je moglo da počne i drugačije, i verovatno i jeste (moglo), ali: kad čovek nešto prepričava, neki događaj... mora da počne od nečega. Mnogo mojih priča do sada nije napisano, a sve manje ih je i ispričano, baš iz tog jednog, naizgled beznačajnog razloga: odakle početi? Samo li počnem da razmišljam, da li je početak dobar, gotovo. Odustanem od priče. A šteta! Imam ja mnogo priča koje bi, verovatno, mnogima bile korisne. Zato sam ovu odlučila da započnem, uprkos unutrašnjem svrabu i migoljenju tog pitanja: ma, da li je baš to početak?

3... 4... sad!

Elem, stajala sam ispred tog stola, sterilnog kao što i priliči lekarskoj ordinaciji, prepunog papira koji su na sebi imali ožiljke raznih rukopisa, kartona koji su od bezličnih postajali lični, dobijajući imena napisana rukom medicinske sestre koja radi u toj smeni i koja postaje značajna ljudima sa tim imenima, od nepoznate i beznačajne osobe ona postaje veoma važna, dobija značaj koji joj ni po čemu zapravo ne pripada u njihovim životnim pričama, ali eto, njena je ruka zapisala njegovo ili njeno ime tog dana, tog trenutka na nekom bezličnom medicinskom kartonu, na adresi toj i toj, u gradu tom i tom – jednog trenutka, verovatno nikad ranije ni ne naslućenog...

Ime, prezime, godina rođenja, mesto i adresa stanovanja, broj telefona – sve obično, administrativno obično, naviknuto, ništa posebno, doduše malo nelagodno dok izgovarate sve te podatke a drugi ljudi u čekaonici, koliko god obuzeti svojim mislima, ipak čuju sve to o vama, i pomisle da ste to vi, ti obični administrativni podaci, i nemaju pojma kako ste kao mali piškili u krevet, kako ste plakali zbog polomljenog zuba, koliko ste se plašili a možda se i sada plašite mraka, koliko volite pesmu koja baš tog momenta počinje na radiju, a potpuno neprimereno mestu i trenutku, situaciji svih koji tu sede, koliko je neprimereno obično i životno to što slušaju radio na takvim mestima, gde se zaustavljaju životi, gde na momente zastaje dah ispred tog primereno sterilnog stola, koliko je neprimereno to što je njima sa one strane stola to obično radno mesto, sa koga telefoniraju kući da provere da li su deca došla iz škole i kada će uveče izaći sa prijateljima, sa lepo uređenim noktima, u mirišljavim sterilnim belim mantilima koji im vrlo lepo stoje, ne gledaju vas u lice, ne vide vam oči, ne čuju kada zastane dah. Slušaju te neke svoje omiljene radio stanice, i muziku koja svojom vedrinom povređuje i vređa duboke brazgotine koje nastaju čitanjem činjenica sa snimaka koje izrađuju iza onih tamo vrata, koja su obična bela vrata, ali deluju zlokobno i mračno, mada se otvaraju sasvim obično i neki ljudi, koji bi trebalo da budu sasvim obični, ulaze i izlaze tuda.

Ja sam stajala ispred tog stola, i sve je bilo usporeno, kao što vreme uspori svoje kretanje ili prosto mi usporimo svoje kretanje kroz vreme, ako se kroz vreme može kretati, ma nebitno je to sada, ali sam ja onda razmišljala i o tome, ako su to uopšte bile misli. Stajala sam. Prosto sam stajala. I gledala. Gledala sam naopačke okrenut papir – normalno, okrenut prema medicinskoj sestri koja je na njemu zapisivala. I tako, naopačke sam pročitala velikim ogromnim slovima napisano (toliko ogromnim, da mi je bilo skoro neprijatno što će svako ko vidi ta slova, te reči, pomisliti kako je to nešto mnogo važno): VELIKI TUMOR SELARNE REGIJE. Pa onda na latinskom isto to, isto tako velikim slovima.

Može biti da mi se malo zavrtelo u glavi, ili se to ne vrti baš u glavi nego se prostor oko nas zavrti, ili mi prosto malo posrnemo iz ravnoteže pa nam se učini kako nam se nešto zavrtelo, ili se samo tako kaže, dobro i to je sad nebitno, ali znam da sam malkice i o tome razmišljala. Nije baš zamirisalo na radost i mir, tih nekoliko reči koje su čak na kraju imale tačku kao da je u pitanju rečenica, a nije mogla biti rečenica: četiri reči van konteksta, bez predgovora ili bližeg objašnjenja, mislila sam kako nije pravilno staviti tačku... Rečenica ili ne, nije nagovestila da ću sa olakšanjem otići sa tog mesta.

Osetila sam blagi talas neke male, sasvim male, slabačke mržnje prema ruci koja je sa one strane nešto zapisivala po onom istom papiru, kao da one četiri reči povezane u neku smislenu konstrukciju (da li je to: dijagnoza?) ništa ne znače. Kao da ne treba te četiri reči da saopštim svojoj deci: moje četvoro dece treba da čuje te reči, i ne samo njih. Treba da im objasnim šta znače te reči, šta znači to stanje, šta je to u mojoj glavi, šta će biti sa njima ako je TO nešto mnogo važno, a nije delovalo kao sitnica.

Dopustila sam da me zavrti malo više, kada mi se vlasnica ruke koja je škrabala po papiru obratila rečima: „Doktor je napisao da se hitno javite neurohirurgu. (Ups! Znala sam šta to znači, bar otprilike sam znala.) Da li želite da Vam odmah zakažem? Ovde kod nas dolazi po pozivu doktor...“ „Ne.“ – rekla sam, osetivši malo pakosti i nadmoći (nadmoći?!) – „Javiću se neurohirurgu kojeg poznajem.“

Izlazila sam iz ordinacije kao osuđena na patnju i užas, i... možda sam čak pomislila i na smrt. A možda i nisam pomislila, ali sam verovatno to osećala. Išla sam prema nekom prvom kafiću, razmišljajući kako je kafica potpuno nebitna, kako pomisao na nju boli, jer podseća na sve ono PRE.