Od četvrtka iz prethodnog poglavlja do petka koji ovde počinje prošlo je nekoliko meseci. Više od dva. Manje od pet. Ništa se spektakularno nije dogodilo. Znam, kao što sam i tada znala, da se ništa spektakularno nije ni moglo dogoditi. Bila sam bolesna. Pa? Zar ljudima ne otkrivaju kojekakva blesavila svakog dana? Zar ne čujem svakog bogovetnog dana, da je neko bolestan, da su nekom daleko bilo detetu našli neko ludilo u organizmu? Zar ne poljubim bar jednom nedeljno na ulici po neko drvo sa svežom posmrtnom plakatom, od koje se sledim? Pa? Moja bi deca mogla ostati bez majke? Dobro. I? Ništa se naročito ne bi desilo.

Suočena sa tim pojmovima, stavovima, pogledima, raznobojnim varijantama moje „situacije“, ponekad sam se osećala kao slučajni prolaznik pored sopstvenog života. Nisam mogla da se ne prisetim kako sam šokirala nastavnika srpskohrvatskog jezika, u sedmom osnovne, kada je pročitavši moj pismeni zadatak, krajnje zabrinut pozvao moju majku, a ona posle toga bila ponosna na mene bar nekoliko meseci, zbog rečenice: „Život prolazi pored mene i kao da me se ne dotiče.“ Mogu samo da se nadam da je bila ponosna zbog pravilnog rasporeda reči i dobro upotrebljenog padeža. Koliko god da je ta rečenica bila pubertetski patetična, imala je smisla. Više od trideset godina kasnije, na trenutke sam se osećala upravo tako. Čudan je to osećaj, i ne znam da li postoji osoba kojoj je nepoznat. A ipak, živimo kao da ga nismo spoznali. Vrlo je neprijatno pomisliti, da će vašu omiljenu prodavnicu otvoriti u normalno radno vreme i kada vas ne bude; da se promet u njoj neće promeniti tog i tih dana, kada vama više ništa iz nje ne bude bilo potrebno; da će neko iz vaše kuće tog i tih dana baš u njoj kupovati namirnice; da će sa kasirkom razgovarati o vašim poslednjim trenucima. Uh, kako to ume da povredi ego. Kako bespomoćno može čovek da se oseti zbog tih činjenica. Mnogo komšija, koji kupuju u toj istoj prodavnici, neće ni primetiti da vas nema. Zaista vrlo neprjatno. Postojao je i drugi scenario, čini mi se još gori: pričaju o meni u toj istoj prodavnici, šapuću, ali kao što svi dobro znamo, ništa se ne može sakriti, naročito ono o čemu se šapuće, to tek svi čuju, neverovatno ali objašnjivo i to vrlo lako, šapuću kako sam slepa i eto, baš šteta, uz obavezno coktanje jezikom koje je najjasniji dokaz iskrenog i zabrinutog iščuđavanja tome, kako ste do juče bili čovek a sad ste senka koja se muči i niko vam u koži ne bi bio, a vi ste eto, ipak u svojoj koži i niko ne želi ni da pomisli kako vam je, ali znaju da je strašno...

Ima nečeg olakšavajućeg i spasonosnog u suočavanju sa takvim scenarijima. Kod mene to tako radi. Ne bih smela da preporučim ovaj oblik samospoznaje i lečenja drugima, mada sam sigurna da je pravi. Ipak, moram da se ogradim i ne smem da ga prepisujem kao lek čitaocima ovog svedočenja nečemu mnogo većem od mene. Mogu samo da prenesem svoje iskustvo.

Na nekom od naših prvih susreta, moj travar Miša mi je rekao nešto ovako: „Melem koji piješ ne može da otkloni tumor, ali može da ga dovede u takvo stanje, da ga operacijom, i to onom lakšom, otklone celog.“ Nisam bila baš svesna šta mi je rekao. Samo sam pila taj sirup, šetala dva sata dnevno po bilo kakvom vremenu, pokušavala da konstatujem kako s vremena na vreme bolje vidim, i da održim sebe u ubeđenju koje je bilo jasno i čvrsto uvreženo u mojoj duši, da će sve biti dobro. Morala sam stalno da vodim tu bitku, jer sam u duši osećala da je već sve dobro, kao i da će biti, ali mi je razum stalno pravio pometnju. Za razum ništa nije bilo dobro, sve je bilo u totalnom haosu i ništa nije obećavalo dobar ishod. Razum nema pojma, ali je teško izboriti se protiv naučenog, čak i kada ste sigurni da je potpuno pogrešno.

Tog petka, a bio je početak februara koji uvek obećava - obećava proleće, obećava ponovno rađanje, obećava život posle mnogo malih zimskih smrti, već ispunjava obećanje o danu dužem od noći  - jutro je bilo hladno i sunčano, vazduh rezak i čist, dan preda mnom februarski obećavajući, muzika u kolima poznata, trema više nego poznata, mogla bih čak reći: nepodnošljivo poznata i nepodnošljivo deo mene kroz veći deo mog života, bez obzira na trenutne razloge. Nepodnošljivo, a ja sam ipak podnosila i ne znam da li sam ikada i pokušala ozbiljno da je se ratosiljam. Stizale su poruke na moj mobilni telefon, poruke podrške i ohrabrenja, koje me uvek obraduju, ali mi oduzimaju energiju kojom se borim u teškim momentima. Htela sam da im se radujem, na silu sam usne razvlačila u osmeh i izgovarala reči lažnog oduševljenja zbog brige i posvećenosti nekih bliskih ljudi, kojima je stalo. Ni sada, dok ispisujem ovo svedočenje o nečemu mnogo većem od mene, nisam baš sasvim sigurna da li je lepo to što sve okrećem naopačke. Na silu sam se osmehivala porukama, silom na njih odgovarala, da bih ispoštovala drage i bliske ljude kojima je stalo do mene, a isitna je da sam znala, da oni koji su najviše zabrinuti ne mogu da pišu poruke kratke sadržine i šalju mi ih telefonom, da su oni u problemu isto kao i ja, da su te poruke zapravo dokaz moje usamljenosti a ne mogućnosti da delim svoju bolest. Moja bolest bila je samo moja briga, samo moj „kurtzschluß“ u mom biću i niko sa tim nije imao nikakve veze. Oni koji su imali, oni su imali svoje priče, povezane sa mojom, i njima nije padalo na pamet da mi ispisuju poruke podrške. Njihovu podršku nije bilo potrebno pokazivati. Svašta!

„Zašto Vi niste već operisani?“ – Doktor je postavio pitanje za milion dolara, na koje naravno nisam imala tačan odgovor, i unapred mi je bilo neprijatno što ću ga razočarati netačnim odgovorom, ali i zato što će se začuti onaj zvuk poraza i podsmeha (valjda je to tako u onim kvizovima). Opet ću se izblamirati. Ko šta radi, ja se već mesecima blamiram. Bilo mi je na čas žao što ne mrmljam, jer nisam želela da jasno i glasno iskažem svoje neznanje, neobaveštenost, nepoznavanje medicine i moderne nauke, zadrtost i sve ono što će on, lekar moderne medicine, specijalista sa otmenom subspecijalizacijom, zgodan jedan postariji muškarac, čuti u mom odgovoru.  Ma, bilo mi je mnogo neprijatno. Bilo mi je već mesecima neprijatno, prvenstveno zbog činjenice da sam bolesna. Stvarno sam se stidela zbog toga.

Ne znam šta sam mu tačno rekla, ali znam da nisam lagala i da sam pomenula alternativu kojom pokušavam da sredim svoje stanje, i da sam sada došla na snimanje na koje sam samu sebe uputila, da bih proverila da li se tumor promenio (nisam smela da izgovorim: smanjio).

Gledao je snimak i rekao, da nemoj da njemu pričam o alternativi, jer on o njoj zna mnogo, čak je imao nekakav projekat koji je trebalo Amerikanci da finansiraju, ali da ovo neće rešiti nikakva alternativa i da on „ne može i neće da se bavi mikronima“. Kod tih reči sam se trgla. Da li to znači, da on vidi neke promene? Tako je zvučalo. Zašto bi rekao da ne želi da se bavi mikronima, ako ne vidi te mikrone? Nada! Opet nada! Mrzim nadu. Zašto mi neko ne kaže nešto jasno, nešto sigurno, nešto što zvuči kao: „Znam šta treba da radim, i ništa ne brini. Opusti se, prepusti se mom znanju i umeću i ne sumnjaj, jer će sve biti u redu“?

Jednostavan odgovor bez naknade: zato što niko nema tu moć. Niko to ne ume, niko to ne zna.