Doktor nepokolebljivo nije hteo da se bavi mikronima, iako sam pokušavala da ga nagovorim. Hteo je da se bavi mojim vidom. A hteo je malo i da se igra Boga, što me uopšte nije iznenadilo, jer sam mnogo pre epizode sa tumorom primetila da muškarci od nekakvog autoriteta, kad imaju sa mnom bilo kakvog posla a u prilici su da mi se pokažu u svetlu tog autoriteta, obavezno imaju potrebu (vrlo često agresivnu) da me fasciniraju. I, naravno, uplaše, jer sam - kad sam hrabra - prosto nepodnošljiva. Muškarcima. Valjda. Doduše, oni pojma nemaju koliko ja zapravo nisam hrabra, ali svejedno je kad se to ne vidi. A možda i jesam (hrabra), nebitno je to sada, mada je ponekad toliko bitno da odlučuje o detaljima koji bivaju presudni za moje odnose sa okolinom. ’Ajde, prihvatila sam igru, da se doktor oseti nadmoćnim. Toliko se raspričao, da sam se ponovo zapitala: ko je, bre, ovde bolestan, da li je iko bolestan, šta se više dešava, zašto sa mnom ovako razgovaraju, kao sebi ravnoj, kad je meni potrebno da me neko zaštiti i uteši, a ne da sa mnom polemišu i dogovaraju se sa mnom lično šta im valja činiti po mojoj lobanji? Pa, stvarno!

No, moja baka je govorila nešto kao: „Ni đavo nije tako crn kao što narod priča“, ali se meni više dopada jedna misao koju sam ovih dana pročitala negde na netu: „Ništa nije tako crno, kao što je nebo plavo.“ Kako ništa nije tako crno, a pod uslovom da niste prestali da razlikujete boje i nijanse istih, koliko god da vas je sudbina iskušavala da vam se pomešaju u smorenosivu, dogodilo se da sam tog dana, kada doktor nije hteo da govori o mikronima u kojima je bila moja nada i snaga za nastavak istumbane priče kojoj se nije mogao uhvatiti početak ni kraj a sredina je zjapila i povremeno se kezila, da sam tog dana dobila informaciju za koju se pokazalo da je bila početak staze koja je vodila pravo do rešenja. Naravno, nije se u tom momentu znalo da je to rešenje. Ne bi bilo zanimljivo da nije ličilo na jeftini triler u kome će se ispostaviti da je glavna junakinja ispala prilično lakoverna i tupava.

Tog dana, u skupocenoj privatnoj firmici za snimanje svega i svačega (za koja se po bolnicama i „na knjižicu“ čeka po šest i više meseci, a za hitne slučajeve dvadesetak dana), u ordinacijici koja veličinom prostora nije odgovarala veličini titula koje je imao doktor, od njega sam saznala da mu je žao (deja vu već ne znam koji put) i da, ako neko može da mi pomogne, onda je to doktor taj i taj, ali on „operiše koga on hoće“, „ne prima pare i ničim ga niko ne može uceniti“, i „mi zajedno idemo u lov, ali ja ne bih smeo ni da ga pitam da li hoće da Vas primi – toliko je to nezgodan čovek“. „Zbog svega toga, do njega je nemoguće doći.“ Dok je pisao svoje lekarsko mišljenje o onome što je video na snimcima, rekla sam: „Ja ću doći do njega.“ Pogledao me je od glave do pete i nazad, pa tako viša puta, iskusno odmeravajući sve na meni i verujem da je prilično precizno mogao da preračuna koliko košta sva garderoba na meni – videla sam da je taj tip: markiran gospodin doktor u poznijim godinama. Sa istim iskustvom me je donekle prezirao a odnekle mu nisam bila sasvim jasna, mada je i tih koje nisu sasvim jasne sigurno viđao i imao je neki stav o toj vrsti ljudskih ženskih bića koja sa svakojakim bolestima sede na istoj stolici. Može biti da sam čitav zaključak o njemu donela pod utiskom ogorčenja zbog stanja u kome sam se nalazila, zbog velike razlike između njega zdravog i mene bolesne, njega doktora i mene pacijentkinje, njega koji zna i mene koja ne znam, njega koji poznaje hirurga koji može da mi pomogne a njemu nije potreban i mene kojoj je potreban a ne znam kako do njega da dođem, svih njih koji su polu-bogovi i mene koja sam obična najobičnija smrtnica. Sve to ja inače ne mislim i ne osećam tako, ali kada se čovek razboli, kad zakuca medicini na vrata, kad iznad glave bljesne skalpel ili neka testerica... eee, sve se nekako promeni u glavi i srcu.

Ponovo sam to mesto straha i neme patnje napustila sa klimavim kolenima, usplahirene duše, napregnutog uma, sa osećajem da je preda mnom opet novi zadatak (volim to uzbuđenje novog zadatka, čak i kada su u pitanju mnogo teške životne situacije). Strah se, naravno, sve vreme vrteo oko mene kao lahor koji se povremeno pretvara u povetarac, a on se podigne u vihor, stalno preteći da preraste u mali tornado. U fazi vihora sam obavezno morala da reagujem i stišam ga – pretnjama, svojom silom koju sam pokazivala odsečnim pokretom šake, posle toga bih se branila osmesima, svaki put kad se uplašim ja se osmehnem. U početku ide teško, naporno je, jedva iskrivim usne u neku grotesknu grimasu (gledala sam u ogledalu), ali kad uradim tako nekoliko puta, posle ide sve lakše i onda osmeh počne da izgleda sve prirodnije, ali ono što je najvažnije je da u duši zaista počne da mrda radost. Opasno oružje protiv straha, zaista.

Elem,  tog petka sam čula prezime doktora koga je pratila priča da je nadžak čovek, samovoljan, neprijatan, nezgodan, toliko poseban da do njega retko ko može uopšte da stigne, na razgovor samo. E, pa takav meni jedino i može da pomogne – pomislila sam – jer ja finima i kulturnima, našminkanim, nasmejanim dok mi govore da im je žao, ne verujem.

Tog petka sam to poverila svom ocu. U ponedeljak me je otac obavestio da je sasvim slučajno hirurg prijatelj sina njegove kućne prijateljice. Naravno da pojma nisu imali: moji odnosi sa ocem su takvi, da mislim da nije znala ni da postojim ja a kamoli tumor u mojoj glavi, a moj otac nije mogao da zna sa kim se sve druži njen sin, posebno što taj sin mome ocu može da bude sin, a doktor bi mogao da mu bude tek malo mlađi brat. Baš zamršeno, a ja sve još i uprošćavam i ne iznosim sve detalje koji su takođe bili čudesno i sasvim slatko nenormalni.

U utorak me je pozvala očeva žena i rekla: „Sutra u pola deset budi ispred zgrade bolnice te i te. Zvaće te čovek koji će te uvesti kod doktora.“ „Sjajno! – rekla sam. – „Ko je taj čovek?“ „Nemamo pojma.“

Umesto da prepričavam razgovor sa njim, ovde ću prepisati deo teksta – pričice, koji sam napisala o tom susretu.

„Sedela je u njegovoj sobi i gledala njegove oči. Nije ih dugo zadržavao na njoj, ali je imala osećaj da je sve vreme posmatraju. Neprijatan osećaj. Prebrzo se sve to „skomatalo“ i dovelo je kod njega. Nije znala može li da mu veruje. Svi su govorili da joj samo on može pomoći. Ali... ljudi su skloni da mistifikuju one koji im nisu slični, a on je možda samo previše nadmen i samouveren. Ako on donese odluku da je prihvata, kako će ona znati da ide u prave ruke? Trebalo je verovati, a ona je sumnjala. Loš početak. Počela je da se osvrće, spolja i iznutra, tražeći znak. Samo jedan znak bio bi dovoljan.

„Bože, pomozi mi opet.“ – Zavapila je u sebi. – „Daj mi znak.“

Pozvao ju je da ustane, stavio je onu plastiku na prozor i pokazivao joj, grubo i oštro govoreći, ne štedeći je svoje istine. Plašila se, ali stojeći blizu njega, počela je da oseća nešto ispod reskog tona njegovog glasa; osetila je ljudsko saosećanje... Ili joj se učinilo?

„Znak! Daj mi znak, molim te, dok još nije kasno.“

Rekao joj je da ponovo sedne. Nešto je govorio, nije ga razumela, rasparčano je slušala. Oglasio se njegov mobilni telefon. Nije mogla da veruje! Njegov telefon je svirao „Lili Marlen“. Konfuzija ju je zavrtela kao vihor, misli su joj se raspršile po onoj njegovoj sobi, pomešale se sa dimom cigarete. Dok je razgovarao telefonom, znala je da je dobila znak. Lili Marlen? Ne, to ne može biti znak koji je očekivala. Možda neki beli golub koji bi krilom okrznuo prozor, iznenadni bljesak bele svetlosti oko njegove glave, koji bi samo ona videla... tako nešto. Ali, Lili Marlen?

Ustajao je polako sa stolice, davši joj do znanja da nema više šta da joj kaže. Nije znala šta da uradi: da prihvati ili ne?

Potpuno odsutna, uzimala je od njega papirić i pomislila: „Čudni su putevi Gospodnji“.

Iz njegove lekarske sobe izašla sam sa parčetom papira, na kome je napisao brojeve telefona na kojima ću pitati „petkom“ – tako je rekao, kakav je raspored operacija za sledeću nedelju. Ali, rekao je i da uput za bolnicu uzmem odmah, jer traje mesec dana. Ništa konkretnije. Bila je sreda.

Ponovo petak. Prvi posle našeg susreta. Raspored za sledeću nedelju bio je takav, da u ponedeljak pre pola 9 budem na prijemnom odeljenju jer je doktor rekao da će operacija biti u utorak.

Moj voz je opet došao do skretnice. Promenio se plan puta, promenjen je pravac, cilj putovanja odjednom više nije bio isti, ma dimenzija u kojoj sam se nalazila se promenila. Samo sam ja, putnica, ostala ista. Imala sam povremenu želju da iskočim iz tog voza, i saznanje da je to nemoguće me je dovodilo do histerije. Pa iz histerije u nemoćni mir, pa opet ispočetka.

Tata mi je u jednom telefonskom razgovoru rekao: „Drži se, ne daj se.“ „Držim se.“ – Odgovorila sam tiho, kao sebi da govorim. – „Držim se za vazduh, jer imam osećaj da je svaki čvršći oslonac lažan.“