Jutro nije imalo brzinu ni miris. Bilo je tmurno i teško. Gusto. Morala sam kroz njega da se krećem brzo, a ono mi nije olakšavalo. Zapravo, ono je samo postojalo, te nije ni moglo da mi olakšava. Niti otežava. Nije ga bilo briga za mene. Kuća je bila hladna. Iza jednih zatvorenih vrata spavao je moj stariji sin. Iza drugih je spavao moj mlađi sin. Zaspao je u dnevnoj sobi na kojoj su dvokrilna staklena vrata, i to mi je otežavalo kretanje kroz kuću. Morala sam da pazim da ne pogledam kroz staklo. Nisam smela da ga vidim, jer sam htela da izbegnem suvišne susrete pred polazak. Suvišne poglede i suvišne prizore. A tog jutra je sve bilo suvišno. Najsuvišnija je bila želja da ostanem.

Prethodne večeri sam sve pripremila, tako da je trebalo samo da se umijem, obučem, uzmem ranac i brzo izađem iz kuće. Što brže, da me ni slučajno niko od njih ne vidi i ne čuje. Kada bih mogla da učinim nešto... Ali, nisam mogla da učinim ništa više od onoga što već jesam. A to je bilo tako malo. Nisam mogla više da ih poštedim. Probudiće se i osetiće hladnu prazninu iz moje sobe. Nisam smela da razmišljam kako bi im bilo ako se ne bih vratila. A ipak sam razmišljala.

Okačila sam ranac na rame i uputila se ka vratima, glave okrenute od staklenih vrata kroz koja sam mogla da vidim svog mlađeg sina kako spava. Slika njegovog savršenog lica, opuštenog u tihom jutarnjem snu, svejedno mi je bila pred očima. Kao da su drvena vrata one druge sobe mogla da sakriju velikog sina u njegovoj posebnoj pozi u kojoj ni jedan čovek ne može da spava. Osim njega. Šta će reći jedan drugome ujutro? Mali će se prvi probuditi. Šta će raditi?

Bili su to pokušaji da vladam situacijom. Naravno, bezuspešni. Zato sam se smandrljala prema vratima, da što pre izletim i da više ne razmišljam o njima. Glas iza mene je učinio da se ukopam: „’Ćeš da probudiš decu? Mali mi je rekao da ga obavezno probudiš kad kreneš, da se pozdravi s’ tobom.“ Duša mi se skvrčila od njegovih reči, od tog razgovora koji nisam čula, od mnogih reči prošaputanih poslednjih meseci i dana tako da ih ne čujem, da poštede... koga: mene ili sebe?  Sledila sam se, napravila pokret glavom kao da ću pogledati preko ramena i prosiktala: „Mnogo pitaš.“ Bio je to pokušaj da budem opasna. Izletela sam kroz ulazna vrata na terasu i skoro potrčala niz stepenice.

Nešto pre naplatne rampe osetila sam poriv da još jednom sve razmotrim. Jedna od nekoliko ja je vrisnula: „Neee!“ Ona koja je tog jutra bila glavna samo je stisla usta i nije htela ni da je pogleda. Kad smo izašli na auto-put, raskomotila sam se na sedištu, protegla sam noge i malo se razbaškarila. Odluka je bila doneta: Ha, ja još uvek imam izbora! A onda je cela priča počela sama da se razmotava preda mnom. Sve po redu, do detalja koje do tog trenutka čak nisam ni povezivala, sa sve pojedinostima koje mi nisu bile na kraj pameti sve to vreme. Otvorila sam Pandorinu kutiju. Posle desetak minuta više ni u šta nisam bila sigurna. Nisam bila sigurna ni da imam tumor. Svi znaci, razgovori sa Bogom i šire, čuda u vezi sa upoznavanjem doktora koji će me sutra operisati, ubeđenost da je sve baš onako kako treba da bude i da će sve biti dobro – sve je odlepršalo sa dimom cigarete koji sam oslobodila otškrinuvši prozor automobila. Bacila sam sve svoje nade i ubeđenja niz drum i uhvatila se za vazduh, koji kao da se izmakao – ni on više nije mogao da me pridržava. Osetila sam paniku kako se zaleće (dugo je čekala, ali je dočekala), udara me u grudi i... znala sam da će biti čupavo.

Jedino nisam znala koliko će čupavo biti. Nisam znala da sam sa odećom, u svlačionici sa sebe svukla poslednji dodir spoljašnjeg sveta i da sam sa pidžamom na sebe navukla najdublju usamljenost koju sam u životu osetila. Nisam znala da ću nekoliko narednih sati provesti šetajući hodnicima tuge, ulazeći u sobu i izlazeći iz nje, namerna da je omirišem i prihvatim kao svoje mesto za budućih nekoliko dana, a istovremeno se buneći protiv nje i izbegavajući da ranac odložim u nahtkasnu, jer sam svakog momenta mogla da odlučim da se vratim kući.

Ne znam da li sam ikada ranije toliko snažno zažalila što nisam drugačija i što nisam bila mirna u životu, ono: sedi tu i da budeš mirna k’o bubica, jer mi je baš to bilo potrebno da prihvatim stvari kakve jesu, da se prepustim i pomislim kako doktori bolje znaju i da ja nemam pojma; da se spakujem na krevet koji mi je dodeljen, razgovaram sa svojima, govorim im šapatom ko je sve sa mnom u sobi, od čega operisan i slično, pa malo odremam, pa malo nešto pijuckam dok mi ne kažu da prestanem da jedem i pijem; mogla bih da šaljem poruke mobilnim telefonom i uživam u tome što sam glavna faca među prijateljima i užom i širom familijom; da se malkice uplašim, pa kažem sebi ma nije to ništa, lepo su ti rekli, pa da malo kasnije kažem svima da ću da spavam i da ćemo se čuti sutra božezdravlje.

Umesto toga, ja sam preslišavala godine unazad: kako je lekarima mogao da promakne tumor koji je toliko dugo rastao i toliko narastao do maksimalne veličine; ako im je to promaklo, kako sad da im verujem: a sad, kao, znate šta treba? Koliko sam sklona da sve izdramatizujem, da sam sve pripisala nekom čudu, kao sve je to baš tako trebalo zbog neke promisli koja se širi kroz večnost, ma izem ti i večnost i ko je izmisli, pa ja uopšte ne želim večnost. Kakvo čudo? Čudna mi čuda. A Miša se one večeri sledio kad sam mu rekla da sam prihvatila operaciju. Jedva se sabrao, videla sam, da me ne bi obeshrabrio i samo je rekao da se ne slaže sa tim ali neka ne brinem, jer će sve biti u redu. Ponašala sam se prema njegovim instrukcijama više od četiri meseca, a onda sam bez njega odlučila iako smo se na početku dogovorili da ćemo zajedno proceniti kada treba da idem na operaciju.

I sve tako do početka pa opet od početka do tog momenta pa niz hodnik pa u sobu pa do kreveta pa nazad.

Pomislim da moram da potražim pomoć, a ne mogu sama. Ne znam ni koga da zovem ni šta da pričam a žao mi unapred i unazad što ću da uznemiravam ove koji brinu a negde im je i laknulo, bar nekima, što sam najzad otišla iz neizvesnosti (tako oni to vide, kao da ovo nije neizvesnost). Odlučim da ga zamolim da pozove neke ljude koji mogu sada da mi pomognu i kažem mu koga da zove i šta da kaže. Plačem. On sve pogrešno razumeo (kao i obično, samo što nisam htela više da se pitam kako ja to nejasno govorim), nije pozvao nikoga od ljudi koji su mogli da mi pomognu u stanju Buridanovog magareta, ali je pozvao jednu od najnebitnijih osoba na celom svetu. A ona, umesto da kaže ej bre, nisam ja kompetentna ili jednostavno šta ja da joj kažem, pusti me čoveče, osetila se valjda važnom pa me je pozvala i napričala neke budalaštine sve kao nonšalantno a čula sam joj u glasu koliko joj je neprijatno i da jedva čeka da me više ne čuje.

Rezultat: posvađala sam se hirurgom koji je trebalo da me operiše, ponašala sam se kao budala, lupala sam mu pred nosem papirima i govorila kako ni on nije siguran u ono što mi tvrdi. On je meni bacao uput preko stola i rekao mi neka idem kući, pa kad mi endokrinolozi objasne ono što nisu, neka dođem ponovo. Ako hoću.

Totalni haos.