Znam da se „kraj“ piše kad čovek završi sa pisanjem, i na kraju napiše da je kraj. E pa meni se toliko smučila ova priča, da poslednjem delu dajem naslov „Kraj“. Znala sam da će mi biti teško da je napišem, ali da će mi ovoliko dojaditi – nisam ni pretpostavljala. Sve u vezi sa njom mi se smučilo: i pisanje svojih iskustava; pisanje u prvom licu jednine; to što nikako od nje nisam mogla da napravim nečiju priču, nego je sve vreme samo moja; smučilo mi se i to što je toliko moja, što je zaboga doživljavam toliko svojom, da ne mogu od nje da se odlepim. Mogla bih još da besnim, ali je pitanje: na koga besnim?

A mogu lepo da je završim, spakujem u fiočicu svojih dragocenih sećanja, stavim tačku, objavim je i – zaboravim. Stvarno mi više nije potrebna. Naučila sam tu lekciju, bilo ih je nekoliko vrlo značajnih, ali zaista ne mogu sve da podelim sa drugima.

Saznala sam da je Vesna umrla u toku operacije. Ne znam ko je Vesna, ali sam, dok su me budili, čula telefon koji je mnogo puta zvonio i smetao mi je taj zvuk i to što se niko nije javljao. Čini mi se da sam razmišljala o tome da niko ne može da stigne da se javi, jer imaju mnogo posla. Čitav taj deo ispred operacionih sala imao je atmosferu poljske ratne bolnice. Ležala sam na pokretnom krevetu između dva stuba. Neko se najzad javio na telefon, postavljen na zidu, desno od mene i čula sam kako medicinska sestra glasno pita nekoga: „Je l’ operisana Vesna? Da li neko zna?“ Niko nije odgovarao i ona je ponovila pitanje. A onda je drugi ženski glas, tiho i sa prizvukom straha, odnekud rekao: „Jedna Vesna je umrla.“  Glas na prvoj liniji fronta je brzo izgovorio u slušalicu: „Pozovite kasnije.“ Nisam ništa osetila. Sada, dok ovo pišem, srce počinje jače da mi udara i osećam hladan znoj na vratu. Tada nisam ništa osetila. Samo sam saznala da je Vesna umrla pre onih kojima je njen život bio važan.

U vreme tog telefonskog razgovora, moj tadašnji muž je bio pored portirnice i video da je žena koja tu radi pobledela, spustila slušalicu, rekla „Uh, jebem ti...“ i rukom mu pokazala da se udalji. Pošto ju je nekoliko puta zamolio da pita da li je moja operacija završena, pomislio je da je upravo saznala nešto o meni, a zbog psovke i ruke koja je pokazala „idi odavde“, shvatio je da to „nešto“ može da znači da sam umrla na operaciji. Koincidencija.

Bilo mi je, naravno, veoma teško. Imala sam bolove, imala sam užasan osećaj teskobe i imala sam u nosu tampone zbog kojih sam morala da dišem kroz usta, što mi je bilo veoma neprijatno i čak bolno. U nekom momentu samoće i straha, osetila sam da sve to skupa više ne mogu da izdržim. Počela sam da se molim. Prvo, da me Bog oslobodi tog straha i teskobe. Zatim, da me oslobodi bolova i da učini da lakše podnesem to disanje koje mi je toliko isušilo grlo, da sam imala osećaj da ću se ugušiti. Ne znam koliko dugo sam ponavljala te molitve, onako jadna i nemoćna, ne mogavši da se pokrenem. Ne mnogo dugo. Zadremala sam, mislim ne duže od nekoliko minuta. Kad sam se prenula, sve tegobe su nestale: bila sam iznutra potpuno mirna; nisam osećala nikakve bolove niti pritisak; grlo mi je bilo normalno vlažno i ništa me više nije mučilo. Tako sam u narednim danima sve rešavala. Ponekad sam išla dalje nego što sam mislila da je kulturno, pa sam se izvinjavala Bogu što ga cimam, ali eto ako bi mogao da mi pomogne da ne padnem kad onako ćorava odem u pola 4 ujutro da se istuširam, a prvi put posle operacije ustajem sama jer su mi rekli neka budem mirna još jedan dan, pa pošto sam neposlušna, ne smem ni sestrama da se javim da idem da se tuširam sama.

Imala sam u planu da ispišem još neka važna dešavanja u vezi sa tim periodom mog života, ali kao što sam napisala na početku ovog kraja – smučila mi se cela priča. Odužilo se moje pisanje delova priče, više desetina puta sam morala da prođem u sećanju neke momente koje, naravno, ne želim da zaboravim, ali je ovoliko podsećanja za mene previše. Počela sam ovu priču da doživljavam kao neku svoju žalopojku i to mi je nedavno baš zasmetalo.

Po završetku pisanja knjige kojoj je posvećena ova internet stranica, a s obzirom da ni jedno svoje delo ne požurim da objavim te je tako i ova knjiga stajala godinu dana, napisala sam dodatak knjizi koji sadrži sve elemente koji moje iskustvo svrstavaju u jedno od čuda koja su mi se dogodila u životu. Taj dodatak se konceptualno nikako nije mogao uklopiti u knjigu i zato je ostao da čami do nekog momenta kada ću moći da ga objavim u kontekstu nekog drugog svog dela. Ni za ovu priču koju sada završavam nisam mogla da ga upotrebim, jer je pisan drugačijim stilom.

S druge strane, u njemu je pomenuto i to kako sam knjigu napisala o homeopatiji, a nisam se lečila tom metodom. Ali, ono što sam zapravo htela da naglasim je sadržano u tekstu „Alatke“: „Ako za svoje zdravlje koristite samo medicinu, to vam je isto kao da imate samo čekić. Ali, ako imate i biljke, akupresuru, akupunkturu, homeopatiju i još po nešto, onda imate jedan dobar komplet oruđa za lečenje i održavanje svog zdravlja.“

Meni su u popravljanju zdravlja onda, pri ruci bile biljke sa medom i neurohirurgija naučne zapadne medicine.

To se slaže sa jednim pravilom u homeopatiji: uvek koristite ono što imate, najsličnije onome što mislite ili znate da je potrebno. Nikada ne odustajete od toga da nešto uradite, zato što nemate ili ne možete.

Na ovom stanovištu završavam ovu priču, ali mi se čini kao dobar početak jednog novog poglavlja.

Svaki kraj je istovremeno i novi početak.